Ко је одговоран за (не)успех детета у школи?

Ко је одговоран за (не)успех детета у школи? Како да усмеримо дете на прави начин? Шта родитељ, а шта васпитачи и наставници могу да учине да створе позитиван однос детета према школи? Одговоре на ова питања која муче многе родитеље Зелена учионица потражила је од психотерапеута доктора Зорана Миливојевића.

  • У којој мери родитељи могу да утичу на то какав ће дете бити ученик?

У великој, рекао бих пресудној мери. Шта је потребно да родитељи „изграде” доброг ученика? На првом месту они морају јасно да комуницирају детету које још не полази у школу да је школовање висока животна вредност. Морају код детета да побуде жељу за сазнавањем и радозналост.

Веома је важно и да дете које полази у школу већ има неке развијене радне навике, у смислу одржавања личне хигијене, уређења простора (на пример, затезање кревета након устајања), али и да има уграђене „кочнице” односно да му родитељи постављају границе и обуздавају га у активностима које нису добре.

Сваки родитељ има неку своју филозофију васпитања из које проистиче његов васпитни стил. Ова филозофија настаје на основу његовог искуства као детета и на основу тога шта мисли о својим родитељима и њиховом начину васпитања. Они који су задовољни васпитним стилом својих родитеља, то понављају уз мале промене са својом децом. Међутим, они који су незадовољни, они траже нове начине. Оно што примећујемо у пракси јесте да ови незадовољни често из једне грешке прелазе у ону другу, супротну грешку. Ако су родитељи били строги и нису показивали љубав, већ су инсистирали само на дисциплиновању, њихово дете када постане родитељ може постати попустљиви родитељ који нуди само љубав, који не жели да дисциплиновањем „трауматизује” дете. У оба случаја је погрешан приступ јер родитељи деци треба да дају оно што је деци неопходно, а то су и љубав и дисциплина.

  • Када дете већ крене у школу, у којој мери наставник може да поправи евентуалне грешке родитеља у васпитању?

Ма колико се учитељи трудили да не буде тако, у школи јесте мало досадно, бар на моменте. Зато, дете је спремно за школу онда када је способно да поднесе, да толерише непријатност досаде. Деца која не подносе досаду најчешће постају немирна на часу, зачикавају друге или напусте учионицу, па добију дијагнозу хиперактивности.

Следећа ствар која јесте веома важна је развијање навике учења. Детету је често непријатно да седи и учи, јер жели да се креће, да се игра. Зато и кажемо да се „учи дупетом”. Што је дете дуже у стању да седи и да се концентрише на градиво, то ће боље учити. У почетку је родитељ тај који седи са дететом као спољашња контрола, али он мора полако, кроз неколико фаза, довести до тога да дете самостално учи. Када се то постигне, дете ће бити добар ђак. Дакле, највише зависи од родитеља и детета, и они родитељи који очекују да ће школа самостално да научи њихову децу да седе и уче, они јако греше. Родитељи су незамењиви у овом подухвату и добро је да то схвате.

  • Како да дете створи позитиван однос према школи и ко у томе игра кључну улогу?

На то утиче више чинилаца. То најбоље видимо када посматрамо како настаје негативан однос детета према школи: родитељи плаше дете школом; причају негативно пред дететом о учитељици; дете има лоша искуства у школи било са учитељем било са децом; дете не учи довољно па је у школи неуспешно итд. Дакле, дете је у једном комуникацијском пољу у којем различити фактори на њега утичу. Најважнији су родитељи и њихов став према школи и учитељима, важно је да дете види да родитељи сарађују са учитељима, али важно је и да се дете добро осећа у школи. Ту постоје два момента: како доживљава учитеља и како мисли да га доживљавају деца у разреду. Родитељи су ти који треба да разговарају са дететом, да примете ако дете промени понашање и да сазнају шта га мучи. У тим разговорима родитељ треба да подучи дете како шта да схвати, колико је нешто важно и како треба да се постави и понаша у разним ситуацијама.

  • Шта мислите о данашњем школству? Да ли је срушен ауторитет наставника и ако јесте, ко је за то крив?

Срушен је ауторитет родитеља. Све је више родитеља који сматрају да су они и дете равноправни партнери па одбијају да буду ауторитети, желе да се друже са детом, да их дете не зове мама или тата, већ по имену. Таква деца нису научила шта је ауторитет и то се преноси на школу. А школа је прва велика лабораторија у којој деца треба да се довољно социјализују како би се уклопила у друштво, како би могла да се друже са другима, да једног дана раде у колективу. А онда таква деца која су необуздана и насилна дођу у разред и наметну своју динамику, тако да учитељи морају да се само њима баве. Школа је у оваквим ситуацијама немоћна. Родитељи су на страни деце проблематичног понашања јер верују да је критиковање начина на који се дете понаша у школи заправо критиковање њих као родитеља и њиховог начина васпитања.
Ту су и наставници који раде нимало лак посао, који су финансијски демотивисани, али којима највише смета то што их деца не доживљавају као ауторитет и што себе доживљавају немоћнима. Они откривају истину да не можете поучити некога ко не жели да буде поучен. Дакле, проблем је комплексан, почиње пре школе и наставља се након школе. Школа је само један део.

  • Родитељима је веома тешко да препознају да ли је њихово дете једноставно размажено или је рођено темпераментно и има предиспозиције да постане будући вођа ако се усмери на прави начин. Како да науче да то разликују?

Готово ниједно мало дете не прави разлику између себе и својих жеља. Ако му нешто не дате, то доживи као одбацивање, као доказ да га родитељи не воле. Поједина деца се тога уплаше, буду жалосна и повучена, а друга протестују и постану агресивна. Новија истраживања показују да је дететов мозак полупроизвод и да ће се развијати у оној мери у којој га родитељи стимулишу. Дакле, родитељски утицај се претвара у мождане структуре. То се зове неуропластичност. То у великој мери одузима значај досадашњим уверењима да је генетика пресудна, да постоје урођени таленти, итд. Гледајући животиње људи су увидели да је генетика веома важна, али детету је потребно двадесетак година да одрасте, и у свом том периоду оно формира мозак. Дакле, било да је дете размажено, било да је темпераментно, оно мора да научи да регулише своје емоције. Ако не научи остаће импулсивно и као такво неће бити никакав вођа – од њега ће други бежати. А да би дете научило да регулише емоције, да изгради такве психичке и мождане структуре, морају га родитељи томе упорно учити.

  • Шта бисте посаветовали наставнике а шта родитеље у циљу успостављања боље међусобне сарадње, а ради добробити детета и искоришћења свих његових потенцијала?

Родитељи треба да схвате да се деца на један начин понашају код куће, у ситуацији када су прихваћена, дакле онда када су родитељи ту, а на сасвим други начин у разреду, на одмору, итд. Зато аргумент „ја најбоље познајем своје дете” не важи увек. Треба да прихвате да су учитељи ти који виде дете, који могу неке ствари код детета боље да оцене и да треба да заједнички да раде како би дете било успешно и у знању и у социјализацији. Некада је постојао јасан, али прећутан друштвени уговор између родитеља и наставника о заједничкој сарадњи, али данас он више не постоји. Зато је добро да учитељи на почетку сваке године поразговарају са сваким родитељем и да направе јасан „педагошки уговор” о циљевима које дете треба да постигне, при чему су и родитељи и учитељи у некој врсти заједничког, партнерског подухвата. Дакле, сарадња и међусобно уважавање је формула успеха.

др Зоран Миливојевић, психотерапеут

Извор: http://zelenaucionica.com/ko-je-odgovoran-za-neuspeh-deteta-u-skoli/

Advertisements